Zulejha - Žena Jusufa a.s. (II)

Zulejha - Žena Jusufa a.s. (II)

Da bi privoljela Jusufa Zulejha skova plan da sagradi veličanstvenu palatu u svom paviljonu. U njoj bijahu sedam povezanih odaja neuporedive ljepote. Diljem palate majstor je naslikao Jusufa i Zulejhu, kao ljubavnike isprepletene u ljubavnom zagrljaju. Kad odaje ukrasi, dotjera sebe da zablista u neuporedivoj ljepoti, a onda posla sluškinje da joj pronađu Jusufa. Čim je ušao, uvede ga u prvu odaju i zamandali željeznom šipkom vrata. Ranjena njegovom okrutnom ravnodušnošću, započne ljubavni ples i provede ga kroz odaje. Kad stigoše do sedme, najljepše odaje, izranjavana njegovim upornim odbijanjem, Zulejha uze nož, skriven ispod kreveta i u očajanju ga prinese svom vratu. Vidjevši to, Jusuf skoči i ruka njegova steže njen gležanj.

Kur’ani Kerim o tome u suri Jusuf ovako govori: „Hodi“, „Sačuvaj Bože!“, uzviknu on, „vlasnik me moj lijepo pazi; a oni koji dobro uzvrate zlim neće nikad uspjeti.“ I ona je bila poželjela njega, a i on bi nju poželio da od Gospodara svoga nije opomenu ugledao, tako bi, da odvratimo od njega izdajstvo i blud, jer je on uistinu bio Naš iskreni rob.“ (Jusuf, 23-24)


Tada iznenada, u jednom uglu odaje, on ugleda zastor izvezen zlatom. Upita Zulejhu šta je to, a ona mu odgovori: „Tamo je idol kojeg obožavam otkad znam za sebe.

Stavila sam ga iza zastora da ne vidi nečasno djelo koje nastojim s tobom počiniti.“ Tada je Jusuf ugledao svog djeda Ibrahima, a.s., svog oca Jakuba, a.s., i meleka Džibrila kako ga dozivaju da ne ukalja svoju čast. Jusuf, a.s., je potrčao prema vratima koja mu je Džibril otvarao jedna po jedna. Kod posljednjih, Zulejha ga sustiže, i pokušavajući da ga zaustavi, uhvati ga za košulju i podera je straga. Jusufu pođe za rukom da uzmakne i dok je napuštao palatu naiđe na upravnika sa pratnjom. Jusuf je plemenito postupio i nije rekao ništa što bi pobudilo Putifarove sumnje. Vidjevši ih zajedno, Zulejha pomisli da mu je sve ispričao i pokuša krivicu prebaciti na Jusufa.


„Kakvu kaznu zaslužuje onaj koji je htio da ženi tvojoj zlo učini“, reče ona, „ ako ne tamnicu ili kaznu bolnu?“ „Ona je pokušala da mene na grijeh navede“, reče Jusuf.


Bijaše neka žena sluškinja Zulejhina, koja imade tromjesečnu bebu. Ovo dijete koje još nije bilo ni riječi progovorilo, reče: „ Čuvaj se veliki veziru ishitrenog kažnjavanja. Jusuf ne zaslužuje da bude kažnjen, nego tvoju naklonost i milosrđe.“ „Ako je košulja njegova sprijeda rezderana, onda ona istinu govori, a on neistinu“, primjeti jedan rođak njezin, „a ako je košulja njegova straga razderana, onda ona laže, a on govori istinu.“ Kad on vidje da je košulja
njegova straga razderana, reče: „To je jedno od vaših lukavstava, vaša lukavstva su zaista velika!“ (Jusuf, 25-28)


A što se tiče Jusufa, naredi mu da o ovom slučaju niko ne sazna. Njegova nevinost je dokazana, i ne treba slijediti put ogovaranja, nego je bolje cijeli slučaj zastorom pokriti. Međutim, čim su egipatske gospođe tu tajnu isčeprkale, počeše da svašta pričaju na račun Zulejhe.


Kad je Zulejha saznala za ova dokona govorkanja, poželje da posrami ove nepravedne žene. Naložila je da se pripremi velika gozba na koju je pozvala sve plemkinje i divane im pripremila. Na sve strane sluškinje su lepršale sa željom da im ugode. A kad svo posuđe od jela i poslastica odniješe, Zulejha naredi da voće pred njih iznesu i svima u ruke nož dadnu. Tad naredi Jusufu da svečano odjeven pred njih iza zastora izađe.


„Bože! Ovo nije čovjek, ovo je plemeniti melek!„ E to vam je onaj zbog koga ste me korile“, reče ona. „ Istina je da sam htjela da ga na grijeh navratim, ali on se odupro. Ako ne učini ono što od njega tražim, biće sigurno u tamnicu bačen i ponižen.“




Spletke


Ove lijepe žene ugledavši Jusufa porezaše ruke svoje. Zulejha reče da je ne osuđuju nego da joj pomognu. Tad one počeše da se obraćaju Jusufu govoreći da je on apsolutni gospodar duše svakog ko ga bar jednom pogleda. Razlog tome nije samo ljepota njegova lica i Zulejha hoće, ako joj ne udovolji, da ga baci u tamnicu. Ona je sagrađena tako da u njoj ni svježeg zraka, ni sunca nema. Gdje zadah nije moguće podnijeti. Gdje ni jela ni pića nema dovoljno. A gdje njegovo lijepo biće neće moći izdržati.


Kad je saslušao ovaj njihov prepredeni govor, Jusuf svoje lice okrenu, ispruži dlanove i prouči dovu Svevišnjem:“ ...draža mi je tamnica od ovoga na što me one navraćaju! I ako Ti ne odvratiš od mene lukavstva njihova, ja mogu prema njima naklonost osjetiti i lakomislen postati. I Gospodar njegov usliša molbu njegovu i spasi ga lukavstva njihova.“


Kad im postade jasno da Jusuf neće popustiti, vratiše se Zulejhi i počeše je nagovarati da baci Jusufa u tamnicu. Tu će popustiti i udovoljit njihovim željama.




Tamnica


Zulejha dozvoli da bude prevarena, i jedne noći dok je sjedila nasamo sa vezirom, poželi mu se na svoj izgubljeni ugled u gradu, a krivac tome je samo Jusuf. Da bi sprala ljagu, zamoli ga da Jusufu oduzmu sve počasti, bace ga u tamnicu i da to glasnik javno razglasi po gradu. Vezir se složi i prepusti Zulejhi da slobodno uradi sa njim što hoće. Sluge sa njega strgoše zlatnu odjeću, a vojnici ga provedoše kroz grad, uzvikujući: „Ovako će biti kažnjen svaki rob koji sa nepoštenim namjerama gazi po ćilimu svoga gospodara.“


Kad je Jusuf dospio u tamnicu, u svojoj sobi pobožnosti hvalio je svoga Gospodara, Ibrahimova, a.s., Ishakova, a.s., i Jakubova, a.s. Konačno se sklonio od Zulejhine zamke. A Zulejha, vidjevši prazan dvorac, shvati šta je u ljutnji učinila. Ko je ikada ovako s voljenim postupio?


Sve što je pripadalo Jusufu, razdiralo joj je dušu. Bezbroj puta bi uzimala i mirisala odjeću njegovu. Shvati kolika je blagodat bila gledati lice njegovo. I posta umorna od same sebe. Pokuša zariti handžar u grudi svoje, ali dadilja je spriječi, govoreći: „Kad ćeš se otrijezniti? Sada, kad si ovo učinila, moraš čekati da providnost izlaz pronađe. Naoružaj se strpljivošću.“


Zulejha je noću često pred zatvor dolazila ne bi li možda vidjela Jusufa. Danju strahujući od Putifara, stražari joj to nisu dozvoljavali. Jednog dana im je naredila, kad ga već ne može vidjeti, da bar čuje njegov glas. Naredi stražarima da ga malo udare. To je stražarima bilo teško i pomisliti, a kamoli učiniti, koliko su ga svi voljeli. Dogovorili su se sa Jusufom da udaraju u jastuk, a da on glasno jaukne. Zulejha, čuvši jauk, prvo se onesvjestila, a kada je došla sebi, sva u suzama je pobjegla od zatvora i nikad se više nije vratila. Po sluškinji bi slala u zatvor mnoga jela...


U palati, na krovu imala je jednu malu odaju odakle je mogla vidjeti zatvorski krov. Tu bi se zatvarala i u suzama, kad već nije mogla vidjeti Jusufa, gledala u krov zatvora u čijoj se unutrašnjosti nalazio voljeni. Bijaše potpuno odsutna od stvarnosti i samo bi ponekad dolazila sebi, kad bi je sluškinje dobro protresle. Svakog, ko bi joj kakav haber o Jusufu donio, zlatom bi darivala. Tako je svoje blago podijelila.